Haštad: Najbolji pisac za koga niste čuli?

Pre tri godine, jednog letnjeg popodneva u Bergenu, u kafiću i prodavnici polovnih knjiga Krok og Krinkel, izvukao sam, nasumično, jednu knjigu. Pratila me je narednih meseci kilometrima kroz Norvešku, natrag u Srbiju, pa južno do mora… Polako sam je iščitavao, putovao kroz gotovo epsko putovanje i životne lomove glavnog lika. I kao što nisam imao nikakvu ideju o mojim lomovima posle tog leta, jednog od najlepših leta mog života, kao što nisam znao koliko će mi se život promeniti za samo tri godine, nisam znao koliko će mi ta knjiga, taj pisac biti značajan. A sve je počelo slučajnim susretom sa zelenim koricama, u svetu u kome ne postoje slučajnosti.

Kafić-knjižara Krok og Krinkel, foto: TripAdvisor/StarVeli
Kafić-knjižara Krok og Krinkel, foto: TripAdvisor/StarVeli

 

Knjiga na koju sam tog leta naišao bio je prvi roman Juhana Haštada, Baz Aldrin, gde si nestao u svoj ovoj zbrci? Bila je to prva knjiga zbog koje sam prepoznao svog omiljenog pisca i prvi put, negde pri polovini svojih studija, gotovo neprimetno, onako uplašeno kao pred svim snovima koji nas plaše, pomislio kako bih baš njega jednog dana želeo da prevedem na srpski.

 

U međuvremenu mi se, za tri godine, desio čitav život uspona i padova, a spletom najrazličitijih okolnosti, za nekoliko dana iz štampe izlazi prva zbirka proze Juhana Haštada. U mom prevodu.  Tri godine posle tog leta u Bergenu i slučajne misli u svetu u kome ne postoje slučajnosti.

Haštad kao kameleon

Juhan Haštad, Foto: Deichman.no (Frank Michaelsen)
Juhan Haštad, Foto: Deichman.no (Frank Michaelsen)

 

Bez lažnog ograđivanja, nije mi lako da pišem o Haštadu. Nije mi lako, zato što se bukvalno radi o mom omiljenom piscu, ali i zbog toga što je Haštad u mnogome neuhvatljiv.

 

Rođen je 1979. godine u Stavangeru i važi za jednog od najznačajnijih norveških mladih pisaca današnjice. Pre romana Baz Aldrin, gde si nestao u svoj ovoj zbrci?, objavio je dve zbirke kratke proze: Nadalje ćeš samo stariti Ambulantna kola, a posle njega niz romana i drama. Bavio se i grafičkim dizajnom, muzičkom kritikom… Preveden je na preko 10 jezika, dobio niz značajnih nagrada za svoju književnost i bio prvi dramaturg-rezident Norveškog narodnog pozorišta u njegovoj istoriji.

Haštad je pisac koji se hvata u koštac sa anskioznošću, nelagodom, tragedijama, ratovima i depresijom, ali i pisac koji je 2008. objavio sci-fi triler/horor roman za mlade Darla. Haštad je pisac čija kratka proza iz Nadalje ćeš samo stariti nekada staje i u nekoliko redova, ali i pisac koji je u 2016, u vremenu kratkih formi, Snepčeta i mesidžing platformi, objavio roman na preko 1000 stranica.

Nije moguće pretpostaviti šta je sledeće, šta će to raditi za 5 ili 10 godina, toga najverovatnije ni sam Haštad nije svestan, ali možda je u toj neuhvatljivosti dodatna lepota njegovih dela.

 

Haštad od Vijetnama do Bosne

max mischa og tetoffensiven

Kako dobra proza ne mora biti i ugodna, Haštad se, između ostalog, gotovo opsesivno bavi nimalo lakom tematikom – atentatima, ratovima, tragedijama… Tako je kao dvadesetdvogodišnjak iz Stavangera do detalja istraživao rat na našim prostorima i u Vijetnamu i pisao o njima u svojoj prvoj zbirci kratke proze 2001. godine, a danas je,  petnaest godina kasnije, tridesetsedmogodišnji autor romana na preko 1000 stranica, Maks, Miša i Tet ofanziva, koji se ponovo dotiče istih tema.

 

Ovakve stvari nije lako čitati niti pisati, ali utoliko je bitnije da se o njima piše i čita. Devedesetih godina u Norveškoj je na karti tamo gde je trebalo da bude Jugoslavija bio prazan, beli prostor bez granica zbog ratova. Ako je jedan dvadesetdvogodišnjak iz Stavangera o ovome imao snage da piše, mi bi trebalo da možemo da  saslušamo.

Nadalje ćeš samo stariti  i “neželjeni rođak iz Stavangera”

 

 

Foto: Facebook/Partizanska knjiga; Dizajn korica: Sonja Janković
Foto: Facebook/Partizanska knjiga; Dizajn korica: Sonja Janković

 

Pogovor urednika, Srđana Srdića, je genijalno naslovljen Neželjeni rođak iz Stavangera. Iako paradoksalno za nečijeg omiljenog pisca, smatram da je ovaj naslov potpuno na mestu. Jer Haštad je “izazivač nelagode”, “iskren do kraja” gde je “biti iskren do kraja izjednačeno sa biti nepodnošljiv”. Ali isto tako, kao neki neželjeni rođak, neotuđivi je deo nas, naše porodice… i osećam da ima mnogo toga da nam poruči.

O knjizi možete više pročitati  na sajtu Partizanske knjige, i poručiti je na partizanskaprodaja@gmail.com. Ukoliko je poručite uz naznaku (subject) Haštad: prenumeracija do 22. 6, možete je dobiti po gotovo upola nižoj ceni.

Osim što je ovo prva zbirka proze Juhana Haštada, ovo je i prvo njegovo delo ikada prevedeno na srpski jezik.

Voleo bih da tekst i završim rečima urednika:

 

“Radikalnost odabrane forme Haštada je dovela u skučeno, klaustrofobično polje po kom njegov antijunak bezobzirno vršlja, pišući gotovo automatski, izvan svake kontrole uma za koji bi se moglo reći da je urednički, ili cenzorski u socijalnom pogledu. Svaki izdvojeni odeljak teksta, navodna kratka priča, istinski je produžetak prethodne, što nas dovodi u predvorje misli o koncepciji koja je ipak romaneskna. Ulančanost stvara sistem, zaseban fikcionalni svet u izrazitoj celovitosti. Svet dečaka koji pokušava da odraste, mladića koji nastoji da usvoji normative sveta njemu sličnih mladih Evropljana ali mu nikako ne ide. S propadanjem svakog narednog pokušaja on je sve više ono što smo zatekli u uvodnim rečenicama: dečak koji proždire živog puža, iz obesti, iz inata, iz eksperimenta, iz perverzije, ili zbog toga što je on upravo to – mašina za povređivanje i samopovređivanje. Neko ko će se hiperintimizirati s nama po cenu pristojnosti i delikatnosti. Neko koga nismo želeli da upoznamo.

[—]

Precizan kao hirurg ili matematičar, sumanuto, vrtoglavo brz i beskompromisan, Haštad ovom knjigom otvara vrata literaturi dvadeset i prvog veka, onoj koja nas utvrđuje u uverenju da ni na jedno od suštinskih pitanja čovečanstva isto to čovečanstvo nije dalo istinski zadovoljavajuće odgovore. Nije to uradila psihologija, nisu sociologija, filozofija, istorija niti politika. Nije ni književnost, no pametni od nje to nisu ni očekivali. Ona je tu da pita. Ili tiho plače. Ili vrišti. Ona je tu da bude izraz duha koji se sam oslobodio i batrga se u najneverovatnijim 106 formama, doprinoseći ukupnoj meri ljudskog prisustva na svetu. Čak i kad je narečeni duh zao ili mračan, njegov jezik može da bude dobar. Sjajan, neuporediv. Pravi jezik prave književnosti, kao u Haštadovom slučaju.”

  •  
    148
    Shares
  •  
  •  
  • 148
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Reply