Hong Kong: Putopis bez putopisa

Viktoria peak Hong Kong

Trenutak u kome te od doma deli više 8600 kilometara, tri leta, 5-6 sigurnosnih provera, više od 30 sati puta sa presedanjima; trenutak u kome si umoran (jer i najlepše stvari i svi divni utisci zamore u prevelikim količinama); trenutak u kome te nervira pomeranje leta i pomršeni su ti planovi; trenutak u kome čekaš; trenutak u kome podvučeš crtu i shvatiš – ne isplati se da spavaš još samo sat i po-dva, već sviće.

Otvoriš kompjuter, sretnu se tipke i prsti…

Viktoria peak Hong Kong

I ne znaš da li je od muzike ili od svetla koje se polako rađa nad gradom, ali do tebe poput tonova procuri zgusnuti ocećaj čiste lepote – trenutak u kome si možda svestan da je sve što imaš ovde i sada. (Ili si možda barem samo zaboravio na svakodnevne tripove i brige.)

U takvom jednom trenutku, započeo sam ovaj tekst, i verujem da je, igrom slučajeva, takav trenutak stvoren za ovakvo mesto – Hong Kong, divni spoj paradoksa: betonskih nebodera i drveća, klubova i hramova, ogromnih zgrada sa malim stanovima, Kine i kapitalizma, mora i planina, tradicije i inovacije…

Hong Kong kao svet za sebe

 

Neboderi Hong Konga

Bez preterano mnogo planiranja (ili iskreno – bez ikakvog planiranja), ugrabili smo priliku i iskoristili povoljne karte za Hong Kong. Tako je čitava avantura počela.

O Hong Kongu nisam znao mnogo – tek da je grad-država, deo Kine, a u velikoj meri nezavistan, u svakom smislu svet za sebe: i u odnosu na Kinu i Aziju, i u odnosu na Evropu. Tek da je engleski drugi zvanični jezik, da se radi o gradu koji je kao Njujork Azije, da ga krase oni ogromni oblakoderi…

Očekivao sam u skladu sa time mravinjak otuđenih ljudi sa high-end mobilnim telefonima i tabletima.

Iako ta znanja o Hong Kongu skupljena ko zna odakle nisu netačna, mogu bez problema da kažem da sam se u svakom smislu prevario.

Hong Kong Lantau temple

Sve zaista vrvi od ljudi (a onda se zadesiš za vreme gužve pa tek vidiš koliko još više može da vrvi od ljudi), ali niko se ne gura i ne juri. Svi strpljivo čekaju u redovima za sve živo (autobuse, metro, bankomate, liftove…), pa čak i kada se red proteže u nedogled, nema nervoze, prevrtanja očima ili GSP-scena na koje smo svi isuviše navikli.

Svi zaista čačkaju telefone i igraju igrice, od studenata do bakica, ali nisam osetio nikakvu otuđenost. Šta više, često sam se po ulicama Srbije i Beograda osećao otuđenije nego u Hong Kongu.

Što se tiče engleskog jezika – mrka kapa. Očekivao da ću se bez problema sporazumevati na engleskom, ali zapravo ne. Blago je jezivo koliko mnogo malo ljudi govori engleski, a čak i na zvaničnim prevodima znakova i obaveštenja često seva žestoki broken English.

Sa druge strane, ti ljudi koji često ne znaju ni tri i po reči engleskog, prilazili su sami da provere da li nam treba pomoć, kada vide da smo stranci i da delujemo zbunjeno. Baš zato nije bilo govora ni o kakvoj otuđenosti.

Za vrlo kratko vreme, zaljubio sam se u Hong Kong i sve njegove boje, zvukove i paradokse. Stare hramove na koje niotkuda naiđete u betonskoj džungli nebodera, zavučene barove sa fenomenalnom muzikom, francuski, španski, engleski ili nemački koje u nekim krajevima čujete više nego kineski, gradske parkove sa gomilom mačaka, iznenadne kiše, ljude u poslovnim odelima pored steampunk tinejdžera u metrou, ogromne gužve u kojima opet ima nekog reda, i skoro pa ni zrna stresa, žurbe i pometnje, kao i more koje te uvek čeka negde iza nekog ćoška, zgrade ili skrivenog prolaza.

Ako vas osim emotivnih putešestvija, utisaka i nesanice zanimaju i konkretnije stvari, pročitajte Šta ne smete da propustite u Hong Kongu (5 mesta u koja sam se zaljubio).

  •  
    79
    Shares
  •  
  •  
  • 79
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Reply