Život je inovacija. Ti, verzija 2.0, 2.1 …

Gusenica - leptir

Šta to Google, farma badema i život jednog nasumičnog dvadesettrogodišnjaka u Srbiji imaju zajedno?

Badem
Drvo badema, jedna stanica na putu zanimljivog čoveka koji nastavlja da traži sebe

Ovo je jedan od onih tekstova koje napišem u dahu i odmah objavim i podelim – uprkos bilo kom standardu i pisanom i nepisanom pravilu bavljenja sadržajem. I mada je takav, u meni je klijao već duže vreme, dok još nisam bio svestan da će da izbije…

Ovo je priča o tome šta sve možemo kada se ne plašimo grešaka niti novih početaka. A sve je buknulo kada sam naleteo na članak o izuzetno zanimljivoj osobi.

Naga Kataru: Od Google-a do farmi badema

 

Naga Kataru - od Google-a do badema
Naga Kataru, 2000. je zaposlen kao 40. inženjer u Google-u, da bi se 8 godina kasnije posvetio poljoprivredi, dokumentarnim filmovima i pozorištu improvizacije; fotografije: CNN Money

Sasvim slučajno sam u pauzi između poslova naišao na fenomenalan članak. Govori o zanimljivom životnom putu povučenog genija. Naga Kataru, koji je 2000. zaposlen u Google-u kao inženjer, i koji je zaslužan za jednu od najpopularnijih funkcionalnosti – Google Alert, je posle posle uspešnih osam godina shvatio da mu treba promena. Dao je otkaz, posvetio se pozorištu improvizacije i dokumentarnim filmovima, a istovremeno kupio farmu, koju će kasnije koristiti za uzgajanje badema.

Danas se upravo time bavi – tražeči nove načine za uvođenje inovacija u poljoprivredu, a njegova priča mi je savršena inspiracija.

Gde su granice, ukoliko se ne plašimo promena?

 

Gusenica - leptir
Ni gusenici sigurno nije lako da postane leptir, ali promene su prirodne

 

 

Svestan sam da ne živimo u izuzetno povoljnim ekonomskim uslovima niti zemlji socijalne sigurnosti a la Skandinavija, ali kad već živimo tu gde živimo, i sada kada živimo, dugujemo sebi da se – ovde i sada – osmelimo na nove korake. Ni gusenici sigurno nije lako da postane leptir, ali ukoliko se sami ne osmelimo na promenu, propuštamo mnogo toga. Ili nas život, često poprilično grubo, natera na promenu.

 

Znam za divne priče i sjajne ljude.

 

Prijateljicu koja zbog visoke kvote za budžet nije uspela da upiše skandinavistiku i koja je četiri godine studirala totalno nevezan jezik kao glavni predmet, ali je učila norveški i nedavno se zaposlila u skandinavskoj firmi i radi sa norveškim jezikom.

 

Drugaricu koja je pola sveta obišla besplatno i od Amerike do bliskog istoka radila i pokretala svoje biznise.

 

Prijateljicu koja se osmelila da ostane u zemlji u kojoj nije znala jezik i tamo upiše fakultet i ponovo postane student u tridesetim godinama.

 

Prijateljicu koja se u Srbiji bavi filozofijom, a od dopisnice je postala direktorka portala i bukvalno radila na gomili projekata.

 

Ne odustajte od traženja svojih badema

 

bademi

 

 

Pre skoro tri godine, kada smo izgubili Žanu, trebalo je da na pola studija pronađem full-time posao, otplaćujem kredit, gledam da uporedo završim faks…

I u takvim okolnostima, dobio sam posao. Za Srbiju više nego solidna plata, radio sam sa norveškim jezikom i sadržajem, do tada najmlađi zaposlen u SEO odeljenju… i sve je delovalo super.

Ali malo više od godinu dana kasnije – nije to bilo to. Nisam se osećao ispunjeno, nisam imao dovoljno izazova, osećao sam da mi je potrebna promena. I dao sam otkaz.

Mesec dana sam bio pokriven isplaćenim neiskorišćenim odmorom.
Mesec dana sam bio u žešćoj frci kada sam zarađivao samo od škole jezika – što je otprilike manje ili slično kao da radite na trafici.
Ali onda su stvari krenule nabolje.

Počeli su prvi veći projekti.

[tweetthis twitter_handles=”@mbelcevic #inspiracija”]Svi dugujemo sebi da napravimo korak u nepoznato i prigrlimo promene [/tweetthis]

U poslednjih godinu dana, radio sam sa klijentima iz Amerike, Norveške, Danske, Nemačke, Litvanije i Letonije, bio desetak puta u inostranstvu, priveo fakultet kraju, završio IT Akademiju, upisao master studije na Rome Business School sa delimičnom stipendijom, preveo prvu knjigu sa norveškog, radio na dva startapa, gostovao na televiziji, pisao za portale… bukvalno sam živeo svoj san. I idem dalje.

Ovo ne pričam zato što izigravam genijalca ili se hvalim. Pravio sam i pravim mnogo grešaka. Ali trudim se na njima da naučim. I trudim se da napravim korak i otisnem se ka onome što osećam da želim, ka svojim snovima, ka nepoznatom… Verujem da svi to dugujemo sebi: da napravimo taj korak i osmelimo se.

A možemo otići i još korak dalje: osobi koja ovo piše je čak i sredinom srednje škole bilo strašno da sama ode u poštu. Išao sam ja, i sve završavao što je trebalo, bio odličan đak, išao na takmičenja… Ali dlanovi su mi se znojili svaki put kada treba da odem do nekakvog šaltera. Srce mi je lupalo ponekad i kada je trebalo svratiti u prodavnicu. Bilo mi je muka pred bilo kakav vid javnog nastupa. Bio me je strah od upoznavanja sa novim ljudima. A iskreno verujem – da u nekom trenutku nisam počeo da u inat sebi koračam u nepoznato, da što više upoznajem nove ljude, da što više radim stvari kojih se plašim – danas bi me bio strah i da izađem iz sopstvene sobe. Zato ne odustajte od potrage za svojim voćnjakom, za svojim bademima – šta god to bilo. Ako vam treba motivacija, pročitajte još jednom ovaj pasus, a onda onaj iznad, drugi od ovog. Udah, izdah, i nastavite da radite na svom voćnjaku.

Da li se usuđujete?

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Reply